(Данас) - Онај пустахија језика оштријег од мача, којим је без милости секао маглу и трпао је у своје командантске бисаге, могао би бити Lucius Cornelius Sulla, или неко њему сличан. Недавно пронађене камене таблице сведоче да је у туђину отишао с једне пољане крај Сингидунума. Пред одлазак, вином је напојио своје ученике и фанатичне следбенике. Заклели су му се на безграничну љубав и верност. „Lucius Cornelius Sulla је вечан, док су му деца верна“, гласио је текст заклетве изговорене у земунском Магистрату.

Задојени мржњом према Римљанима, који су свуда где су убијали и пљачкали водили искључиво одбрамбене ратове, злобни Самнићани, краљеви Митридат, Југурта, краљице Луиз и Карла, као и многи још, придобили су за себе и тадашњи Савет безбедности Уједињених варвара, оптуживши Луциуса Корнелиуса за разне злочине. Позвали су га на судски турнир у неком далеком месту у држави испод мора.

Иако није знао ни да плива ни да рони, Сула се одазвао том позиву. У земљу испод мора отпутовао је сам, без својих легија, а команду над легијама поверио је извесном Мариусу, плебејцу из једне провинције и скоројевићу без образовања, псећи верном господару. Сула га је, кажу историчари, запазио на неком гробљу док је сахрањивао мртве легионаре и живе заробљенике.

По Сулином одласку на судски турнир у режији његових душмана, Мариус је на свом челу утетовирао Сулин лик, а то су учинили и сви остали легионари. Сулиним ликом искићене су и Мариусове палате, командантска кочија, чак и његове чизме. Обраћајући се народу и војсци, испрва је понављао само три речи: „Сула, Сула, Сула“. Робови без велике значке са Сулином главом у рељефу били су шибани по трговима.

Вести из далеке земље испод мора, које су донели гласници на тркаћим коњима, уплашиле су Мариуса. Због нагле осеке море се повукло и однело са собом већину доказа из оптужнице против Суле, а подавили су се и неки сведоци, тужиоци, чак и судије тог Варварског турнира.

Срођен са улогом Суле уместо Суле, Мариус је извршио пучу Сулиним легијама, а Луциуса Корнелиуса прогласио за лудака и разбојника. Придружио му се и један Сулин миљеник, који је за себе тврдио да води порекло од Ромула и Рема, дечака које је одгајила римска вучица крај Тибра, па је по вучици узео и своје презиме. Уз подршку Сената и најбогатијих људи у држави, који су плаћали и сенаторе и истраживаче јавног мњења и писце и добошаре, Мариус је проглашен за команданта Сулиних легија и сигурног победника на предстојећим изборима. Подржали су га и даривали и амбасадори многих страних краљевина и царевина.

Ти избори, на којима је требало да Мариус постане Сула, никада нису одржани. Сула се вратио.

Иако је то било давно, давно, на плочи изнад Сулиног гроба и данас се може прочитати епитаф који је, пред смрт, сам саставио: „Нико, као ја, није нанео толико зла својим непријатељима“.

Сула је иза себе оставио и десетине својих књига под необичним насловом: Commentarii rerum gestarum. Готово све су пропале и заборављене, осим књиге о рату са Мариусом.

Има историчара који тврде да се све ово одиграло касније, после распада Државне заједнице Росијана и Сораба, када су Сораби провалили у римско царство и кренули у стварање Велике Сорабије са западним границама Карловац - Огулин - Карлобаг - Вировитица. И према тим историчарима, може бити спорно само време догађаја, али не и догађај.