Српски покрет обнове ове године прославља свој осамнаести рођендан у Новом Саду.

Настао у тешким временима, као предводник борбе за вишепартијски систем у Србији, почетком 1990. године Српски покрет обнове, као национална странка десног центра, либералних, грађанских, хришћанских и демократских опредељења, стекла је и у Новом Саду велики број чланова и присталица.

Већ на првим вишестраначким изборима у децембру 1990. године Српски покрет обнове је у Новом Саду освојио три посланичка мандата у Народној Скупштини Србије, од укупно седам колико се бирало у Новом Саду по већинском двокружном изборном систему. Такође, својом подршком у другом изборном кругу обезбедио је да још три посланика из Новог Сада буду из редова Удружене опозиције, а да тада моћна Социјалистичка партија Србије освоји само један посланички мандат.

Нови Сад је тако постао први опозициони град у „социјалистичкој“ Србији.

Српски покрет обнове учествовао је на свим изборима у Новом Саду, 1992. и 1993. године у оквиру антирежимске коалиције ДЕПОС, када добија прве одборнике у Скупштини града, а 1996. године у оквиру Коалиције Заједно, побеђује на локалним изборима и осваја 22 одборничка мандата од укупно 70 колико је Скупштина града имала. Нови Сад тако постаје први „слободан“ град у Србији у којој је владао режим Слободана Милошевића. Српски покрет обнове бира свог првог градоначелника Новог Сада, Михајла Свилара, а затим и др Стевана Врбашког који је имао мандат до септембра 2000. године. Српски покрет обнове је у скуштинском сазиву Новог Сада од 1996. до 2000. године имао осим градоначелника и једног потпредседника Скупштине града, четири градска министара (привреда, култура и образовање, комуналне делатности и саобраћај), једног потпредседника градске Владе и одговарао за рад пет градских јавних комуналних предузећа (Завод за изградњу града, Водовод и канализација, Чистоћа, Пут и Градско зеленило). Чланови СПО Нови Сад су нарочито поносни на то време, када је било врло тешко обезбедити да град нормално функционише, а у томе се ипак успело, у условима бомбардовања НАТО снага и унутрашњих санкција које је примењивао републички режим за све слободне градове у Србији, а поносни су нарочито због тога што се ни једна афера из тог времена не везује за кадрове Српског покрета обнове.

Новосађани су на републичким изборима 1997. године дали 13% подршке Српском покрету обнове и Вуку Драшковићу као кандидату за председника Србије.

На изборима септембра и децембра 2000. године, Српски покрет обнове излази самостално, изван коалиције ДОС и губи статус парламентарне странке у Србији, али и граду Новом Саду.

Статус поново парламентарне странке СПО стиче на изборима одржаним у децембру 2003. године, и од укупно 13 посланичких мандата делегира једног и из Новог Сада.

На изборима у септембру 2004. године кандидатима за одборнике Српског покрета обнове недостајало је 47 гласова, односно 0,04% да пређу законом предвиђени изборни цензус и странци тиме врате статус парламентарне странке у Новом Саду.

На последњим изборима, за народне посланике Скупштине Србије, који су одржани у јануару 2007. године Српски покрет обнове у Новом Саду добија поверење 3400 грађана, што је за око 500 гласова више него на локалним изборима 2004. године на којима је странка учествовала у оквиру коалиције.

Градски одбор СПО последње четири године спада у најоштрије критичаре актуелне градске власти и вредно се припрема за локалне изборе који ће се одржати 11. маја 2008. године.

Од 1990. године до данас, Градске одборе СПО Нови Сад водили су: др Вуле Вишњевац, др Стеван Бабић, др Бранислав Даничић, др Мирослав Негројевић, дипл. инж. Небојша Чонкић, дипл. правник Мелита Настасић, дипл. економиста Михајло Свилар, проф. др Влатко Вуковић, др Стеван Врбашки, дипл. географ Слободан Живкуцин и дипл. инж. Владимир Јелић.

Данас, иако Српски покрет обнове ради у много повољнији условима, него шти су били пре петооктобарских промена, када је странка 1990. године започела свој рад у малим канцеларијама, у подруму на Булевару ослобођења, у време када је СПО био носилац опозиционе борбе против ретроградног, антиевропског и антицивилизацијског режима и када су његови чланови трпели бруталну репресију полиције и тадашњег државног апарата, ово време доноси нове изазове и нове тешкоће.

Све водеће странке у Србији, како у власти, тако и у опозицији штићеници су финансијских моћника који су власници више од половине капитала у Србији, које су стекли захваљујући повластицама и монополу који им је омогућио бивши режим, а толерише актуелни. Они, сада, своју предност коју су стекли онда, увећавају и диктирају политички курс Србије, тиме што имају велики утицај на медије, спонзоришу политичке кампање странака, које практично постају њихове слуге.

Српски покрет обнове је нарочито поносан на то што су једини његов спонзор и савезник грађани Србије и Новог Сада који на изборима дају подршку странци и верни чланови и симпатизери који Српски покрет обнове доживљавају као део своје породице, прошлости, али и будућности, због чега им је СПО у Новом Саду неизмерно захвалан.

Иако у неравноправним условима у којима се СПО бори са осталим странкама које нису смогле снаге да се одупру притиску, утицају и „помоћи“ финансијских моћника-тајкуна, Српски покрет обнове наставља своју борбу за истинске и корените промене у Србији уверен да ће време, када ће се прихватити вредности за које се бори већ деветнаест година, тек доћи.